Kana mi se vratila! Pravo iz moje sopstvene mladosti u mladost moje ćerke, iako to uopšte nisam očekivala. Prosto, kad je došlo na red buđenje ženstvenosti i identifikovanje sa svim onim što ženu odlikuje, poseglo se za svim sredstvima. Prvo mamina šminka, pa onda sopstveni neseser pun i svake godine sve punji, tako da sada, sa 18 godina moja devojčica ima jedan putni, jedan školski, jedan kućni i još jedan rezervni neseser i svi su puni svih mogućih sredstava i mazalica, koje mlado lice pretvaraju u našminkano lice i dodaju mu bar dve, tri godine starosti. A taj izgled mlade filmske glumice je jaaaaako bitan kad imaš 13, 14, 15 i praviš ambiciozne fotografije za Instagram.
Onda je došlo na red eksperimentisanje sa kosom. Farbanje kojekakvim bazama za sokove, pa čak i krep-papirom! Ništa mi se to nije sviđalo, ne samo zato što to ne može da bude dobro za kosu, nego i zato što tako "ofarbana" kosa ostavlja fleke na jastučnicama, posteljini, peškirima - u periodu crvenog krep-papira, sva bela posteljina mi je bila nežno rozikasta.
Kako dakle, ofarbati divnu, zdravu, gustu, kovrdžavu, kestenjastu kosu - potpuno drugačiju od moje, tanke, prave, svilaste, pepeljaste? Pomišljala sam da joj predložim kanu, koju sam koristila sve dok sam se osećala dovoljno mladom i dok nisam promenila frizuru i boju kose, da bih mogla da nastavim da se osećam mladom - u skladu sa svojim godinama. Postala sam plavuša, a bila sam redhed pola života. I stalno sam slušala reakcije i odgovarala na pitanja tipa: "Mnoooogo ti je lepa kosa, kakav divan sjaj ima, kako je neguješ, ti to prirodna boja?" I kad kažem "to je kana" usledi čuđenje, pipanje i zagledanje i neverica. Odnekud postoji pogrešno uverenje da kana proređuje kosu, ali to prosto nije istina. Imala sam najlepšu kosu i najlepšu boju, koju na svetlo pepeljastoj dlaci stvara crvena kana - sijala se na suncu u bakarnim prelivima, a sijala se i ovako, bila je duga skoro do struka i savršeno zdrava. Krajevi prosto nisu cvetali.
I često su me pitali koliko dugo koristim kanu, a ja sam počela njome da se farbam sa 14, 15 (gle, kad i moja ćerka!) i nisam prestala do četrdesete. Jedan moj bivši dragi (velika ljubav) i dalje se čudi i zgranjava kad me sretne i vrti glavom u neodobravanju - kako sam mogla da postanem plavuša, to je nešto kao izdaja, sa njegove tačke gledišta. Izdaja mladosti? Lepih (i ružnih) uspomena? Ali ja nisam bolećiva. Osim toga, jedna mlada redhedica me svojim intenzitetom zaokuplja svakodnevno, živeći svoju bujnu, burnu, zabavnu, strasnu i ispunjenu mladost, kao što sam i ja živela svoju, samo bolje. Nije što je moja, ali pametnija je i stabilnija od mene u tim godinama. Zna šta hoće.
I kad sam joj oprezno predložila kanu, odmah se oduševila. "Kakva li će boja da mi bude, mama, neće kao tvoja na ovim slikama?" I mene je zanimalo šta će kana da postigne na tako tamnoj kosi. I ispalo je divno - tamno kestenjasta kosa je dobila bogat, rubinski odsjaj, izgledala je živo i sveže i fantastično je isticala njen bled ali blago ružičast ten i njene tamne, vatrene oči. Ni Melisandra, vatrena čarobnica iz GOT-a (serija Game of Thrones) nema tako divnu boju kose.
I tako je mladost obrnula ceo krug i donela u moje kupatilo poznati miris kaniranja, a znate kako mirisi nose uspomene! Čak i kad uopšte niste bolećivi, dovoljno je da nanjušite miris prošlosti, pa da se svega setite. Važno je da se pritom osmehujete - kao ja sada!
Tekst: Aleksina Đorđević
